Da je Bi­je­lo Po­lje bom­bar­do­va­no gre­škom po­tvr­đu­ju zva­nič­ni do­ma­ći i stra­ni kru­go­vi. Na­i­me, kra­jem no­vem­bra 1944. go­di­ne, pu­kov­nik Mi­tar Ba­kić, na­čel­nik ka­bi­ne­ta mar­ša­la Ti­ta, upu­tio je pro­test vr­hov­nom za­po­vjed­ni­ku sa­ve­znič­kih sna­ga u ko­me tra­ži da se osnu­je ko­mi­si­ja ko­ja će usta­no­vi­ti ko je od­go­vo­ran za na­sreć­ne slu­ča­je­ve pri bom­bar­do­va­nju i da utvr­di na­kna­du šte­te, pod­sje­ća Pet­ko Bo­ško­vić, je­dan od naj­sta­ri­jih Bje­lo­po­lja­ca, ko­ji je i sam pre­ži­vio bom­bar­do­va­nje.
– Ti­to se obra­ćao i ko­man­dan­tu va­zdu­ho­plov­nih sna­ga za Bal­kan po­vo­dom bom­bar­do­va­nja ne­kih gra­do­va u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji, gdje je bi­lo ljud­skih žr­ta­va i ma­te­ri­jal­ne šte­te. Uvi­jek je is­ti­cao i ve­li­ku ko­rist od stra­te­gij­sko-tak­tič­kih bom­bar­do­va­nja sa­ve­zni­ka za po­dr­šku Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­koj voj­sci Ju­go­sla­vi­je, ali je iz­ra­ža­vao i ža­lje­nje zbog ne­sreć­nih slu­ča­je­va po­put onog u Bi­je­lom Po­lju, gdje je mno­go lju­di po­gi­nu­lo, a oko 1.000 je osta­lo bez do­mo­va – pri­ča vre­me­šni Bo­ško­vić.
Mi­loš Vo­ji­no­vić, isto­ri­čar i pi­sac vi­še knji­ga, pod­sje­ća da je u bom­bar­do­va­nju Bi­je­log Po­lja, 19. no­vem­bra 1944. go­di­ne, po­ru­še­na dža­mi­ja.
– Oko dža­mi­je je bi­lo gro­blje i mi sad še­ta­ju­ći grad­skim tr­gom ga­zi­mo pre­ko gro­bo­va za ko­je ne­ma­mo po­u­zda­ne po­dat­ke da su osta­ci eks­hu­mi­ra­ni i na dru­gom mje­stu sa­hra­nje­ni – upo­zo­ra­va Vo­ji­no­vić.
On do­da­je da je bi­la su­bo­ta, pa­zar­ni dan i pu­no na­ro­da. Sa­ve­znič­ki avi­o­ni – En­gle­zi, ob­ru­ši­li su se na grad iz prav­ca Ob­ro­va, za­su­li ga bom­ba­ma, i ta­da je po­gi­nu­lo 185 Bje­lo­po­lja­ca.
– Mo­ju tet­ku Je­le­nu sa bra­tom od tet­ke Ni­ko­lom sku­plja­li su u ko­ma­di­ma. To je sa­kri­va­no od jav­no­sti. Po­sto­je pre­ci­zna ime­na i pre­zi­me­na lju­di ko­ji su to­ga da­na po­gi­nu­li i sve ih je pre­u­ze­la rod­bi­na. Pod­no­sio sam u dva na­vra­ta ini­ci­ja­ti­vu SO da se ob­ja­ve ime­na žr­ta­va na jed­noj plo­či, ka­ko do­li­ku­je. To je naj­ve­ća po­gi­bi­ja u bje­lo­polj­skom kra­ju od ka­da se pam­ti – ka­že Vo­ji­no­vić.
Ko­mi­si­ja za uli­ce i tr­go­ve je do­ni­je­la od­lu­ku da se lo­ka­ci­ja biv­še pi­ja­ce u cen­tru gra­da, gdje su sad stam­be­ne zgra­de, na­zo­ve Trg sa­ve­znič­kog bom­bar­do­va­nja.
– Ko­li­ko znam, to ni­je ura­đe­no i ni­je po­sta­vlje­na plo­ča. A bom­be su pa­da­le od mo­sta u Ni­kolj­cu do sa­da­šnje ben­zin­ske pum­pe, gdje je ne­kad bi­la auto­bu­ska sta­ni­ca. Cen­tral­na je sa­da­šnja uli­ca Slo­bo­de, u cen­tru gra­da gor­nji park je imi­ta­ci­ja en­gle­ske za­sta­ve sa bom­bom u sre­di­ni, što mno­gi ne zna­ju. Ar­hi­tek­ta ko­ji je to pro­jek­to­vao sve je sim­bo­lič­no uklo­pio da bi­smo se pod­sje­ća­li na dan stra­da­nja. Jer, u do­ba ko­mu­ni­zma se dru­ga­či­je ni­je mo­glo – ka­že Vo­ji­no­vić. Ina­če, u svim gra­do­vi­ma u Cr­noj Go­ri ko­je su bom­bar­do­va­li sa­ve­znič­ki avi­o­ni 1943–1944. na­la­zi­le su se oku­pa­tor­ske je­di­ni­ce osim u Bi­je­lom Po­lju, ko­je je bi­lo oslo­bo­đe­no.M.N.


Cen­tar va­ro­ši je sru­šen

U pr­vom iz­vje­šta­ju Šta­ba 7. omla­din­ske bri­ga­de od 26. no­vem­bra 1944. kon­sta­tu­je se da su 19. no­vem­bra u 14.30 sa­ve­znič­ki avi­o­ni bom­bar­do­va­li Bi­je­lo Po­lje. Cen­tar va­ro­ši do­sta je sru­šen i bi­li su ve­li­ki gu­bi­ci ci­vil­nog sta­nov­ni­štva. Gu­bi­ci Sed­me omla­din­ske bri­ga­de – se­dam mr­tvih i 35 ra­nje­nih.